EKATARINA VELIKA je među najuticajnijim, ako ne i najuticajniji bend na prostoru bivše Jugoslavije, a takođe se smatra i jednim od najvažnijih bendova na jugoslovenskoj rok sceni uopšte. Mnogi bendovi su tokom godina obrađivali njihove hitove, ali ono što je karakteristično je to da se imitacije tema kojima se Mladenović bavio kao i njegovog jedinstvenog pesničkog stila stalno pojavljuju u muzici mnogih novih mladih bendova.
Među bendovima za koje se tvrdi da su pod velikim uticajem Ekatarine Velike je bend Van Gogh koji se uzdigao do statusa jednog od najpopularnijih rok bendova u Srbiji u drugoj polovini 90-ih, ali koji je takođe često kritikovan zbog preterane sklonosti ka imitaciji EKV-a, naročito kada se radi o tekstovima pesama. Drugi bend na koji je Ekatarina Velika značajno uticala je Block Out, koji je obradio njihovu pesmu „Soba“ (tribjut izdanje „Kao da je bilo nekad“) i koji često svira njihove pesme na svojim koncertima.
Milan Mladenović je bio jugoslovenski rok muzičar, najpoznatiji kao pevač i gitarista beogradske rok grupe Ekatarina Velika.
Rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu, od oca Spase (rodom iz Kruševca, Srbija), koji je bio vojno lice i majke Danice (iz Makarske). U šestoj godini se sa porodicom seli u Sarajevo, a 1970. godine u Beograd. U Beogradu završava 11. Beogradsku Gimnaziju u kojoj krajem sedamdesetih godina, zajedno sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem Gagijem, osniva svoj prvi bend – Limunovo drvo bend.
Godine 1980., zajedno sa Mihajlovićem, Dušanom Kojićem – Kojom i Ivanom Vdovićem – Vdom, Mladenović osniva svoj prvi značajniji sastav – Šarlo Akrobata. Nekoliko pesama grupe („Niko kao ja„, „Ona se budi„, „Oko moje glave„, „Mali čovek„) ubrzo je objavljeno na kultnoj kompilaciji „Paket aranžman“, a 1981. godine izlazi prvi i jedini album benda – „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“. Usled međusobnih nesuglasica, Mladenović i Kojić se uskoro razilaze te Mladenović sa Dragomirom Mihajlovićem formira novi bend Katarina II.
Tokom 1982. novom bendu se priključuju klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi, a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla akrobate Ivan Vdović. U toj postavi grupa 1984. godine izdaje album „Katarina II“, nakon čega Vdović i Mihajlović odlaze iz benda. Mihajlović kao nosilac prava na ime Katarina II uskraćuje grupi pravo da se dalje njime koristi, te bend bira novo ime – „Ekatarina Velika“. Godine 1985. izlazi istoimeni album koji dobija povoljne kritike te skreće pažnju na bend. Album iz 1986., „S vetrom uz lice“, lansira ih na sam vrh jugoslovenske rok scene, gde sa Mladenovićem na čelu ostaju sve do 1994. godine izdajući seriju uspešnih albuma.
Tokom rada sa Ekatarinom, Mladenović sarađuje kao producent na albumima bendova „Gustaf i njegovi dobri duhovi“ i „Fit“. 1985. godine se zajedno sa ostalim članovima Ekatarine pojavljuje u filmu Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“, a sledeće godine i u filmu Darka Bajića „Crna Marija“ gde igra glavnu ulogu i za koji je napisao numeru „Bus Station“. Krajem osamdesetih piše muziku za jednu pozorišnu predstavu na kojoj još rade i Vlatko Stefanovski, Đorđe Erić, Zoran Petrović i drugi. 1992. godine, sa članovima grupa Partibrejkers i Električni orgazam formira sastav „Rimtutituki“, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim snima singl „Slušaj ‘vamo!“. Singl izdaje B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda. Kada je trebalo da se ide sa Rimtutitukijem u Banjaluku početkom rata, Milan je otkazao nastup zato što je srušena najstarija i najpoznatija džamija Ferhadija iz 1579. godine.
U leto 1994. godine Mladenović putuje u Brazil, gde sa dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem – Subom (alijas Rex Ilusivii) i nekoliko brazilskih muzičara snima album „Angel’s Breath“ („Dah anđela“). U avgustu 1994., nakon nastupa Ekatarine Velike na Festivalu u Budvi, Mladenović biva prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa.
Milan Mladenović je umro 5. novembra 1994. u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Margita “Magi” Stefanović je rođena kao jedinica u porodici beogradskog pozorišnog i TV-reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija.
Srednju muzičku školu završava u klasi sa Ivom Pogorelićem sa kojim uzima privatne časove kod ruskog profesora Timikina. Kao apsolutni sluhista i uz Pogorelića najtalentovanija u klasi dobija ponudu za nastavak školovanja na moskovskom konzervatorijumu. Ponudu odbija i u Beogradu upisuje arhitekturu koju uspešno završava 1982. Kao student osvoja treću nagradu na međunarodnom konkursu u Japanu za rad na temu uređenja crnogorskog sela Reževići. Istovremeno važi za jednog od najtalentovanijih klasičnih pijanista.
Prekretnicu u njenoj muzičkoj orijentaciji predstavlja prisustvovanje koncertu tek formiranog benda Milana Mladenovića Katarina II u sali bioskopa „Topčiderska zvezda“. Prvog maja 1982. upoznaje članove grupe Električni orgazam, a kroz druženje sa njima i Milana Mladenovića. Mladenović je, fasciniran njenim talentom i voljom za istraživanjem, poziva da se pridruži grupi, te kupuje sintesajzer na kojem Stefanovićeva vežba. Nakon povratka sa tromesečnog puta po Južnoj Americi Margita Stefanović postaje stalni član sastava.
„Katarina II“ 1985. menja ime u „Ekatarina Velika“ i deluje sve do 1994. godine. Tokom tog perioda Margita Stefanović komponuje i muziku za pozorište (predstave „Klasni neprijatelj“, „Tri sestre“, „S one strane duge“ i „Majka hrabrost“) i televiziju (drama „Plavi, plavi“), radi kao producent („Karlovi Vari“) i gostuje na albumima mnogih jugoslovenskih grupa („Bejbi Kejt“, Elvis J. Kurtović, „Van Gog“, „Babe“). Godine 1985 pojavljuje se u filmu Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“ u ulozi sestre glavnog junaka. U filmu se pojavljuje i „EKV“ izvodeći pesmu „Tatu“.
Posle raspada „Ekatarine Velike“ nastavlja da se bavi muzikom. Sa nekoliko beogradskih muzičara krajem 1994. osniva bend Kurajberi koji uglavnom izvodi obrade stranih i domaćih hitova po beogradskim klubovima. Godine 1995. osniva bend „EQV“ sa muzičarem Vladimirom Stojićem i izdaje CD „Ti si sav moj bol“ (nazvan po pesmi „Ekatarine Velike“) za bečku muzičku kuću „Coop Arts & Crafts Unlimited“. Na CD-u se nalazi i tehno obrada istoimene pesme. U tom periodu nastavlja da gostuje i na albumima i koncertima jugoslovenskih bendova i povremeno svira sa sastavima „Glisersi“, „Zion banda“ i „Direktori“.
Krajem 90-tih njena muzička aktivnost slabi. Godine 2002. komponuje muziku za predstavu beogradske rediteljke Hajdane Baletić „Kaput mrtvog čoveka“ što je njeno poslednje muzičko delo.
Margita Stefanović je poslednje godine života provela u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, a umrla je 18. septembra 2002. na beogradskoj Infektivnoj klinici. Uzrok smrti nije zvanično objavljen, ali se pretpostavlja da je umrla od posledica dugogodišnjeg intravenoznog konzumiranja droge.
Bojan Pečar(22. mart 1960, Beograd – 13. oktobar 1998, London) je srpski muzičar najpoznatiji kao basista beogradske rok grupe Ekatarina Velika. Završio je Petu beogradsku gimnaziju, a paralelno je išao i u Muzičku školu. Prvi bend u kom je svirao je bio „BG 5“, zatim prelazi u bend „Via Talas“. 1982. godine dolazi u grupu Ekatarina Velika. U njoj ostaje do 1990. godine kada odlazi u London gde svira u bendu „Mision“ i Lost Children sa Dušanom Kojićem – Kojom (Disciplina kičme). Bojan se u slobodno vreme bavio i slikarstvom.
Umro je 13. oktobra 1998. godine u Londonu od srčanog udara.
Katarina II je nastala 1982. godine u Beogradu. Grupu su nakon raspada benda Šarlo Akrobataformirali pevač Milan Mladenović, gitarista Dragomir „Gagi“ Mihajlović , basista Švaba Radomirović i bubnjar Dušan Dejanović. Naziv potiče od imena Mihajlovićeve neuzvraćene ljubavi, devojke Katarine. Tokom 1982. bendu se pridružuje klavijaturistkinja Margita „Magi“ Stefanović. Radomirović ubrzo potom prelazi u „Du Du A“, a Dušan Dejanović u Disciplinu kičme, te bubnjeve jedno vreme svira Branko „Mango“ Kuštrin. Početkom 1983. na mesto bubnjara dolazi Ivica „Vd“ Vidović, bivši bubnjar Šarla akrobate, a basista postaje Bojan Pečar, čime je formirana konačna ritam sekcija benda. Konačna i poslednja postava grupe Katarina II – Mladenović, Mihajlović, Stefanović, Pečar i Vdović – započinje 1983. sa radom na debi albumu.
Zahvaljujući konstantnim koncertnim nastupima širom Jugoslavija(sa posebno čestim koncertima u Zagrebu, Ljubljani i Beogardu) i emitovanju spotova na televiziji, Ekatarina Velika polako stiče veći broj poklonika.
1985. godine grupa izdaje drugi album Ekatarina Velika. Album je snimljen u zagrebačkom studiju SIM, sa producentom Vladimirom Smolecom, a na njemu se kao gosti pojavljuju Masimo Savić, u to vreme pevač hrvatskog benda Dorian Grej, kao i Tomo In Der Mulen, gitarista sastava Karlovi Vari. Novi materijal je doneo izvesne promene u zvuku budući da je u odnosu na prethodni album bio primetno bržeg ritma i energičniji. Ipak, i na njemu su prisutne prepoznatljive odlike benda: duboko suptilni tonovi kao i Mladenovićevi hermetični, introspektivni i metaforični tekstovi. Album je svojim omotom koji je osmislio i dizajnirao Dušan Gerzić pokazivao i određene umetničke ambicije, jer prikazuje članove benda oslikane u maniru indijanske obredne tetovaže.
Drugo izdanje donelo je bendu prve prave hitove, pesme „Oči boje meda“, „Tattoo“ i „Modro i zeleno“. 22. marta 1985. prvi put sviraju van Jugoslavije, na manifestaciji „Dani kulture“ u Torinu u Italiji, i ostavljaju pozitivan utisak. Drugi zapaženi nastup ostvaruju na koncertu u Zagrebu koji je bio deo takozvane „Bolje vas našli“ tradicionalne razmene bendova između Beograda i Zagreba. Krajem 1985. godine Fece odlazi na obavezno odsluženje vojnog roka, a njegova zamena za bubnjevima je Ivan „Raka“ Ranković.
1986. godine pod nazivom S’ vetrom uz lice izlazi treći album benda kojim se probijaju do šire publike, i koji od njih pravi zvezde. Produciran od strane Mladenovića, Margite Stefanović i Dragana Čačinovića, album je imao vrlo „ispoliran“ zvuk baziran na naglašenim klavijaturama i na upotrebi „E-mu Emulator II“ 8-bitnog semplera. Hitovi sa ovog albuma uključivali su pesme „Budi sam na ulici“, „Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol“ i „Novac u rukama“. S’ vetrom uz lice je uz svoj komercijalni uspeh dobio i prilično ravnodušan prijem kritike koja se žalila da zvuk albuma i previše podseća na britansku grupu „Simple Minds“.
U ovo vreme bend ima i vrlo živu koncertnu aktivnost, nastupajući po gradovima širom Jugoslavije. Na koncertu održanom 2. novembra 1986. u zagrebačkom klubu „Kulušić“ snimljen je prvi živi album benda koji je izdat naknadno početkom 1987. godine kao album EKV 19LIVE!86. Iste godine bend se vraća sa turneje u Beograd i trijumfalno završava koncertnu sezonu serijom od šest rasprodatih koncerata u beogradskom Domu omladine.
U proleće iste godine Ivan Ranković odlučuje da napusti bend da bi sa prijateljima iz svog starog benda „Tvrdo srce i velike uši“ formirao grupu „Ulica od meseca“. Novi bubnjar postaje Srđan „Žika“ Todorović (prethodno: „Radnička kontrola“, „Bezobrazno zeleno“, „Disciplina kičme“) koji svoj prvi koncert sa grupom svira u pariskom klubu „La Locomotive“. Todorović u grupu dolazi iz Discipline kičme, koja je od samog početka važila za neku vrstu rivala, prvo grupi Katarina II, a potom i Ekatarini Velikoj.
Posle promene sastava bend snima svoj četvrti studijski album pod nazivom Ljubav koji izlazi u drugoj polovini 1987. godine. Album se najčešće smatra najboljim izdanjem benda kao i jednim od najboljih rok izdanja na teritoriji bivše Jugoslavije. Ovo izdanje krakteriše više gitarski orjentisan i ispoliran zvuk koji je donela saradnja sa novim producentom, australijskim muzičarem Teodorom Janijem (Theodore Yanni). Visoko stilizovan omot su zajedno osmislili i dizajnirali Margita Stefanović i umetnik Vuk Vidor. Kao hitovi sa albuma se izdvajaju pesme „Zemlja“, „Pored mene“, „Ljubav“, „7 dana“ i „Ljudi iz gradova“, a smatra se da većina pesama pokazuje prve tragove depresije u Mladenovićevim tekstovima, što se najčešće argumentuje tekstom numere „Tonemo“.
Bend u ovom periodu ima status koncertne atrakcije koji potvrđuje sa dva uzastopna rasprodata koncerta u beogradskoj hali „Pionir“. Početkom 1988. započinju novu turneju na kojoj im se priključuju pevač i gitarista beogradskog sastava Van Gog Zvonimir Đukić „Đule“ i bivša pevačica grupe „Oktobar 1864″ Tanja Jovićević. U to vreme Fece se vraća sa odsluženja vojnog roka i ponovo se priključuje bendu zamenjujući Srđana Todorovića. U bendu ostaje svega nekoliko meseci, da bi se zatim u maju 1988. odselio u Njujork. Nakon Feceovog odlaska Todorović se vraća u grupu.
1989. godine bend objavljuje Samo par godina za nas, peto studijsko izdanje. Kritika smatra ovaj album pukom konceptualnom kopijom albuma Ljubav. Međutim, za razliku od uglavnom brzo ritmičnog tempa kombinovanog sa blago tamnim zvukom na albumu Ljubav, Samo par godina za nas ima mnogo zvučno „mutnije“ melodije i sporiji ritam koji zajedno nose predosećaj nadolazećih političkih i socijalnih tragedija koji će zahvatiti Jugoslaviju početkom 90-ih.
Nekoliko hitova sa albuma uključuju pesme „Krug“, „Srce“ i „Par godina za nas“.
U novembru 2006. godine pesma „Par godina za nas“ je izglasana za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena od strane slušalaca beogradskog radija B92. Milan Mladenović je u svom intervjuu za emisiju RTS TVB „TV Poster“ 1992. godine izjavio da je „Par godina za nas“ najbolja pesma koju je Ekatarina Velika napravila.
Nakon albuma Samo par godina za nas usledila je najteža promena sastava koju je grupa vrlo teško podnela. Todorović je napustio bend koncentrišući se na svoju glumačku karijeru, a Bojan Pečar se seli u London. Dok je odlazak Todorovića iz grupe bio manje-više još jedna smena za bubnjevima, Pečarov odlazak je bio veliki gubitak za bend koji na taj način ostaje bez jednog od svojih ključnih članova. Mladenović i Margita Stefanović nastavljaju dalje nalazeći novog bubnjara Marka Milivojevića (prethodno: „U škripcu“, „Partibrejkers“), a kao basista u to vreme na koncertima svira Miško Plavi. Album Dum dum izlazi u proleće 1991. godine, a kao basisiti na albumu sviraju Bata Božanić i Dušan Petrović.
Album Dum dum se smatra najmračnijim albumom grupe. Njegova sumornost i atmosfera tragedije odaju opšte stanje u Jugoslaviji koja se u to vreme, početkom 90-ih lagano ra Tokom 1992. godine EKV nastupa sa basistom Dragišom Uskokovićem. U maju 1993. nova postava objavljuje album Neko nas posmatra koji, kao suprotnost prethodnom albumu, karakterišu topliji i pristupačniji zvuk i komunikativnije i otvorenije teme posebno prepoznatljive u pesmama „Zajedno“, „Just let me play some modern RNR music“, „Jadransko more“ , „Ponos“. Ovo je takođe prvi i jedini album benda koji sadrži obrađenu pesmu, a to je numera „Istina mašina“ jugoslovenskog rok benda „Tajm“.
Zbog svojih jednostavnih muzičkih aranžmana i tekstualnih koncepata, album je smatran najslabijim EKV izdanjem. Vreme je međutim promenilo poglede na album i njegove vrednosti su postale više cenjene tokom godina.
spada i približava građanskom ratu.
Početkom 1994. godine Ekatarina Velika je neaktivna. Mladenović u proleće odlazi u Brazil gde zajedno sa prijateljem i muzičarem Mitrom Subotićem Subom i grupom brazilskih muzičara radi na albumu „Angel’s Breath“. Po njegovom povratku u Beograd bend nastavlja sa koncertnom aktivnošću i počinje sa radom na novom albumu čiji je radni naziv „Ponovo zajedno“. Rad na albumu je međutim ubrzo obustavljen zbog Mladenovićevih zdravstvenih problema. U avgustu 1994. bend svira na festivalu u Budvi što je njihov poslednji koncertni nastup. Sledećeg dana Milan Mladenović je prebačen u bolnicu gde je otkriveno da ima rak pankreasa.
Svega nekoliko meseci kasnije, 5. novembra 1994, Milan Mladenović je umro u Beogradu u 37. godini. Njegovom smrću, Ekatarina Velika je prestala da postoji.
Bojan Pečar umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998, u 39. godini.
Margita Stefanović je umrla 18. septembra 2002. godine u Beogradu, u 44. godini života, od side.
Ostali članovi benda koji su preminuli su Ivan Vdović (1992. godine, kao prva registrovana žrtva side u tadašnjoj Jugoslaviji Dušan Dejanović (umro je od side 16. novembra 2000. u Beogradu).
